Короваи - људождерско племе

 

Короваи (Korowai) такође познати и под именом Колуфо, је народ који живи у југоисточној Папуи. Има их око 3-4.000, а све до 1970. године, били су потпуно несвесни постојања других цивилизација.. За Короваи племе постоји веровање да још увек практикује ханибализам. Језик којим говоре припада Авиу-Думут породици језика. За Короваи се сматра да је људождерско племе, једно од ретких преосталих. Једна варијанта је да убијају и једу странце који упадну на њихову територију. С друге стране, када неко из њиховог племена буде осуђен као кхакхуа (вештица у људском облику), бива мучен, убијен и поједен. Неки антрополози тврде да је људождерство остало у прошлости, а сумња се и да неки Короваи кланови намерно потпирују приче о ханибализму, не би ли привукли интересовање. Многи од припадника племена тврде да су у животу убили и јели више од 20 кхакхуа (људи) и хвале се њиховим лобањама и костима. Углавном се боје белаца, а многи их никада нису ни видели. Такође, практикују магију и вештичарење. Верују у разне врсте духова, а посебан респект имају ка духовима предака. Једном у животу, Короваи клан мора да организује саго фестивал, у циљу стимулације просперитета и плодности. Тада често жртвују домаће свиње духовима предака. Имају изузетно богату усмену традицију: митове, народне приче, магичне изреке и чари, као и традицију тотема. Короваи верују у реинкарнацију, те сматрају да се ће се умрли члан вратити као дух новорођеног детета.

Ханибализам је био честа појава међу праисторијским људима, а све до 19. века задржао се у неким изолованим културама на Јужном Пацифику. Данас су Короваи једно од ретких племена за која се верује да једу људско месо. Они живе у унутрашњости, око 100 миља од Арафурског мора, на месту где је 1961. године мистериозно нестао Мајкл Рокфелер, син тадашњег гувернера Њујорка. Већина припрадника Короваи племена и даље живи са врло мало знања о свету изван своје земље. Ипак, не може се поуздано тврдити да ли су још увек људождери. Короваи су ловци - скупљачи и хортикуртуралисти који практикују мењање култивације. Имају сјајне ловачке и роболовачке вештине. Имају неколико активности које обављају само мушкарци: припрема сагоа и вршење верских обреда. Од 90-тих година прошлог века, неки од припадника племена почињу да раде за туристичке агенције које организују туре по њиховој земљи: носе пртљаг, извођење традиционалних приказа и слично.

По традицији, они живе у кућицама на дрвету, разбацаним по пропланцима у џунгли, у групама од по десетак људи. Кућице граде високо због опасности од поплава и непријатељских племена. У последњих неколико деценија, неки од припадника племена су се преселили у насеља која су успоставили холандски мисионари. Од стране тих мисионара, који су дошли 70-тих година прошлог века, прозвани су Пакао на југу. Смртност у овом племену је велика, па се готово не може видети старији човек. Страдају од маларије, туберкулозе, елефантијазе и анемије. Обзиром да немају сазнања о смртоносним бактеријама, верују да је узрок мистериозне смрти кхакхуа, односно вештица. Отуда и порекло њиховог људождерства - када неко умре од њима непознате болести, сматрају да је кхакхуа долазио да га једе изнутра, али у облику неког његовог рођака или пријатеља. Након смрти човека, оптужују неког из ужег круга да је кхакхуа, и он бива поједен због освете. Због овога, Короваи не сматрају да они једу људе, него кхакхуе.

Тахићани, полинежански народ

 

Једно од најлепших острва на свету је острво Тахити, које се налази у Француској Полинезији, у јужном Пацифику. Између 300. и 600. године н.е. након дугог путовања кануима, полинежански народ је населио острво. Острво има 200.000 становника од којих половина стално борави на острву. Главни и највећи град на острву је Папете, а површина острва је 1048 квадратних километара. Народи Тахитија, тахићани, говоре тахићански језик, то је полинежански језик, који је сродан с маорским и француским језиком. Култура тахићана названа је Маохи, одакле потиче реч Маори, што је полинежански назив за Нови Зеланд. Од те речи потиче и назив за древне свете грађевине у Полинезији – марае.
Изглед Тахићана одражава њихово маорско порекло, углавном су високи, крупни и мишићави, мада након мешања гена, данашњи Тахићани имају кинеско и француско порекло. Фестивали плеса са карактеристичним њихањем кукова, главно су обележје културног идентитета народа Полинезије и велика туристичка атракција. Веома интересантно у народу Тахитија је постојање трећег пола у данашњем друштву, који носи назив Маху. Маху се рађају као дечаци али се одгајају као девојчице и равноправан је са женским и са мушким полом. Они изгледају и понашају се као тахићанске жене, помажу у кућним пословима, одгајају децу, а такође раде и у хотелима и ресторанима.
Тахићани се углавном баве комерцијалним риболовом јер је океан богат рибом и туризмом, с обзиром са је температура веома повољна, у просеку је 28 С, и не прелази 32 С.
Тахићани су веома гостољубив и толерантан народ, кога чине протестанти и католици. Веома су посвећени својим обичајима, у којима веома доминира цвеће. Они од цвећа праве венце, којима дарују посетиоце и оне који одлазе са острва.

Народ Фур, племе западног Судана

 

Фур је народ који живи у западном Судану. Углавном су насељени на подручју Дарфура, где су и највећа племена. Име Дарфур се налази у самом имену овог племена и значи дом Фура. Приписују им се имена као што су Фора, Фордунга, Фураwи, Коњара или Кунгара. Вековима уназад, стари Фур султани (политички владари) користили су власт, директну и индиректну контролу над трговином ебановине, слоноваче, зачина, скупих тканина, робова и других добара од Дарфура до Египта, преко тзв. четрдесет дана на путу (Darb al Arba'een). Традиционално срце Фура је планинско подручје око Јебел Сî и Јебел Марра, Wади Салих и Залиги. Данас, већина њих живи у равницама, западно и југозападно од тог подручја. Неколицина народа живи преко границе у Чаду и многи од њих су избеглице.
Фур, који броји више од 700.000 становника, живи у западном Судану, пре свега на равницама и подножјима околне вулканске планине Јебел Мара. Неки су се преселили у градове због посла, док су већина пољопривредници који хране своју породицу усевима и који им омогућавају да купују тканине, ципеле, чај и шећер. Основни усев им је просо (dukhn). Пиво из просоа је такође важан део исхране и користи се као начин плаћања за оне који помогну човеку својим радом на пољима - рад се наставља све док се даје пиво. Фури су јединствени по томе што муж и жена остају раздвојени и након ступања у брак. Обоје у власништву имају своја поља, брину о њиму и намирницама и свако од њих поседује своје одговарајуће производе. Жена може кувати и спремити пиво за мужа, али узима намирнице из његовог складишта, а када кува за себе и децу узима храну из својих залиха. Заузврат, муж помаже жени радом у пољу или превозу ђубрива, али и даље сваки супружник остаје засебна економска јединица.
Примарне културне вредности, изражене у мистичним симболима, су солидарност, поверење и подршка у оквиру заједнице Фура. Ово симболизују белом бојом, која представља мајчино млеко. Супротна вредност је издаја и повезана је са црном бојом, а изражајна је код врачања и оптужбе.
Народ Фур је познат по својој муслиманској побожности, иако је њихов ислам помешан са афричком традицијом и обичајима. За већину Фура, афричка традиција је важнија од исламских правила.
Фури говоре прилично јединствен нило-сахарски језик, познат као фур или фурски језик. Иако се на том подручју говори арапски, у великој мери су задржали свој традиционални идентитет.
Не постоји писано или симболичко писмо на фурском језику. Однедавно, народ је уз помоћ арапских или енглеских знаковних карактера сместио језик у писану форму. Већина народа говори течно фурски језик, као матерњи.

Сантомејци 

 

Сантомејци су домородачко становништво, које насељава подручје острва Свети Тома и Принцип, у непосредној близини западне обале Афричког континента. Сантомејци припадају, поред још 30-ак народа, групи Нигер-Конгоанских народа, а подгрупи Банту. Њихов етнички састав је у великој мери шаролик и обухвата следеће групе: Местици, Анголареси (потомци Банту робова, пореклом из Анголе), Форо (потомци ослобођених робова), Сервицаис (гастарбајтери, пореклом из Анголе, Мозамбика и Зеленортских Отока), Тонгас (потомци сервицаиса, који су рођени на отоку) и Европљани, првенствено Португалци.

Положај народа, током историје је махом обележен робовласништвом. Острва Свети Тома и Принцип су до 1975. године била португалска колонија. У највећој мери, острво је искоришћавано за производњу кафе и какаа. Махом су португалске белачке породице насељавале ова такозвана плодна поља, на португалском роçас. Они су градили велике зграде, разбацане по целој површини острва, а које су биле центри производње кафе и какаа. У околини ових развијених, високих, индустријских зграда биле су мале, неугледне колибе и кућице робова, који су уствари обављали већину послова. Робови су углавном довођени из Анголе, Мозамбика и Зеленортских острва.
На Португалију је извршен притисак, крајем 19. века, да острво Свети Тома и Принцип ослободи ропства. Као одговор на ове притиске, Португалија је понудила раднике по уговору. Запослени су били приморани да потпишу уговоре које нису разумели. Наравно, овај уговор је омогућавао Португалцима да располажу људима, као да су робови. На пример, уколико би неки радник по уговору покушао да побегне са имања, био би жесто кажњен, при чему би мучење такође дошло у обзир као законит начин кажњавања. Пра томе, уговор је уствари био само фасада, која је омогућавала Португалцима да примењују робовласнички систем још много година. Тек 1975. године, становници Светог Томе и Принципа, постали су слободни, а острво независно.
О Сантомејцима
Према попису из јула 2009. године, на острвима Свети Тома и Принцип насељено је око 212.600 Сантомејаца. Од укупне цифре, око 48% су особе млађе од 14 година, отприлике исти је проценат особа између 15 и 64 године, док особе старије од 65 година чине само 4% становништва. Просечно, припадници овог народа, имају по 6-оро деце, а живе око 68 година. Махом су Хришћанске вероисповести – римокатолици, протестанти и адвентисти чине 90% верника. Званични језик им је португалски.
Формални брак између чланова евангелистичке хришћанске цркве и чланова елите је прихваћен, али мушкарци врло често одржавају интимне односе са другим женама и издржавају више домаћинстава. Оно што је врло чудно, многи парови живе у удруженим заједницама. Међу Сантомејцима је сасвим прихваћено и уобичајено да током младалаштва имају неколицину различитих партнера, као и децу са неколико различитих партнера. У удруженим домаћинствима, бракови су много нестабилнији, јер и жене често упадају у везе са другим мушкарцима. Од очева се очекује да издржавају жена и деца. У руралним пределима полигамија није дозвољена, али се и тамо јавља.
Култура народа
Култура Сантомејаца представља комбинацију Афричких и Португалских утицаја. Сантомејци немају сопствену позоришну групу, тако да углавном Национална позоришна трупа наступа у њиховим позориштима. Обзиром на мали буџет који влада одваја за овакве пригоде, број наступа је изузетно мали. Око 85% популације је писмено, нешто више мушкараца него жена. Углавном су међу писменим особама, које умеју да читају и пишу, особе преко 15 година.
Поезија Сантомејаца представља високо развијени вид литерарног изражавања. Францисцо Тенреиро и Алда Граçа до Еспириту Санто су најиздаваније поете. Врло често су теме у поезији национална историја и историјски догађаји. Међу најпознатијим писцима народних прича, издваја се Томас Рибас.
Игра и различити облици извођења су високо поштовани. Данcо Цонго и Тцхилоли представљају комбинацију музике, игре и глуме. Они су уствари драматизација португалских дела из шеснаестог века. Њих изводе маскирани извођачи, обучени у шарене ношње, праћени професионалним играчима и звуцима бубњева и флаута. Други плесови, који укључују плесне облике пwита и булаwех, изводе посебне плесне групе. Старији, озбиљнији плесови, као што су усуа и соцопe се ретко кад изводе.

Тибетанци

 

Тибетанци представљају једну од 56 етничких група које су службено признате од стране НР Кине. Иако се у антрополошком смислу могу сматрати за више од једне етничке групе, НР Кина их признаје као кинеску етничку групу – Зхонгхуа Минзу. Тибетанци насељавају Тибет, Ћингхај, Сечуан и суседне државе. Ову етничку групу чини 6,5 милиона људи. На територији Тибета има око 4,5 милиона Тибетанаца, док преостала 2 милиона људи насељавају суседне државе.

Језик којим се користе јесте тибетански, а постојање неколико нивоа језика даје нам увид у сложену, традиционалну друштвену хијерархију.
Тибетанци су добили име према територији коју насељавају – Тибету. Овај назив потиче од арапске или персијске речи Тöbän – што значи висина, висораван.
Вера и обичаји Тибетанаца
Од средине 80-их година, када је кинеска управа мало попустила у својој строгости, Тибетанци су добили слободу исповедања своје вере јавно и приватно, а то је тибетански будизам. Један од ритуала који се користи у будистичким обредима јесте дување у рог који је дугачак 3 метра и зове се дунг-чен. Његови дубоки тонови подсећају на зов слона. Такође, будистички ходочасници обилазе планину Каилас, која се налази на западном делу Тибета, а која представља свету планину не само за будисте, већ и за хиндусе. 

Свака тибетанска година има по 354 дана и добија назив према неком од пет природних елемената, снагама јин и јанг и 12 симболичних животиња. Најважнији датум у календару јетибетанска нова година, која се назива Лосар. Обичај је да се за ту прилику организује раскошан фестивал. Тибетанци имају помало необичан начин растајања са умрлима. Након обреда, трупло носе на падине планине, где се оставља лешинарима да га поједу. Зато се овај растанак назива џатор, што у преводу значи храњење птица.
Живот Тибетанаца
Оно што је карактеристично за Тибетанце су вунени шешири који их штите од хладноће. Жене често носе децу у шареним носаљкама које се каче око рамена и горњег дела тела. Трајно насељени Тибетанци живе у кућама направљеним од камена, док сточари, због свог номадског начина живота, живе у дугачким, правоугаоним шаторима направљеним од јакове длаке. Већина народа чине или номадски сточари, који узгајају овце или земљорадницинастањени у каменим кућама.
Основна храна Тибетанаца је печени јечам, замба, јаково месо, млеко и сир, али иовчетина. Тибетанци у чај додају путер од јаковог млека и со. Поред чаја, они пију и јечмено вино, које се зове чанг.

Инуити

 

Инуити представљају народ који насељава најсевернији део Земље – обале Арктика, обале Сибира, Аљаске, Квебека, Лабрадора, Гренланда и северозападних територија Америке. Ови и други сродни народи монголске расе познатији су под именом Ескими. Њихово име потиче од индијанске речи есqуимантјик што у преводу значи они који једу сирово месо. Велик број чланова ових народа не прихвата овакво обележје. 
Инуити спадају у народе нижег раста, имају таман – жутосмеђи тен, тамну косу и широко лице. Има их између 100.000 и 150.000 и званични језик им је инуитски, а користе се и енглеским и данским. Око 3000. године п.н.е. преци Инуита су прешли преко Беринговог копненог моста који је правио везу између Азије и Северне Америке. 
Религија обојена веровањем у духове
Религија Инуита је базирана на шаманистичким веровањима која одликују веровање у духове, традицију, магију и хипнозу. Код Инуита је развијена традиција усменог изражавања, те су честе епске приче и такмичења у песништву. 
Превоз Инуита – некад и сад
Традиционални Инуити су за прелазак преко леда у току лова користили добро познате начине за превоз – псе који вуку велике, чврсте санке, док се у новије доба користе моторне санке. За кретање по мору они користе кајак или веће чамце који се називају умиак, чија је основа дрвена, а пресвучени су кожом. 
Лов и риболов – основа за преживљавање
Алатке од моржеве кости су представљале основне алатке којима су се Инуити служили приликом лова. Сада су оне углавном замењене пушкама, док се традиционалне алатке израђују и резбаре као уметнички предмети у комерцијалне сврхе, односно за продају. Инуити се хране рибом, лосовима и карибуом – животињом која припада породици јелена и веома јој је налик. 
Од иглоа до модерне камп опреме
Игло је надалеко познато склониште Ескима током сезоне лова. Оно што је сигурно је да је живот Ескима у великој мери промењен под утицајем социјализације. Док су традиционални Ескими током лета живели у пребивалиштима које су представљали шатори од крзна, а зими су то били или иглои или земунице направљене од снега и леда, у новије доба као пребивалиште током лова они користе савремену опрему за камповање.

Бамари

 

Бамари представљају доминантну етничку групу Бурме, односно чине 68 процената (30.000.000) популације. Бамари углавном имају дугу црну косу и тамнији тен. Бамари су познати и под називом Бурмани, који је више генерички назив пошто се односи на различите етничке групе Бурме. У основи, народ Бурме користи реч Мјанмар за све особе било које етничке позадине у Бурми.
Званични језик у Бурми, бурмански, користе многе мањине као и већина Бамара. Његово језгро сачињавају речи из сино-тибетанског речника, али многи термини у вези са будизмом, уметношћу, науком и владом имају корене у индо-европским језицима. Енглески језик је први пут почео да се користи у 19. веку, када су први Британци направили колоније на територији Бурме. Бамари воде порекло од источно-азијских група, и говоре сино-тибетанским језиком. Мигрирали су са подручја данашњег Јунана у Кини, у Ајејарвади речну долину у горњој Бурми преко око 1.200-1.500 година. У последњем миленијуму, успешно су се стопили или заменили Мон и некадашњи Пју, две етничке групе које су насељавале долину Ајејарвади.
Носе традиционалне саронге, које су у бурманском језику познате као лонгји (лонгyи). Жене носе врсту саронга који се назива хтамаин, док мушкарци носе саронг обликован у облику цеви, назван лонгyи, или, за свакодневне прилике, носе један континуални део одеће који је омотан око бутина, који се на бурманском назива пасо. По завршетку Другог свестког рата уједно креће и модернизација, односно преусмеравање ка западу и западњачкој култури. Данас народ Бурме носи шортсеве, обичне панталоне, али су такође присутни и традиционални елементи, попут талисманских тетоважа и минђуша. Бамари се за продор западне културе највише окрећу ка Јапану и Сингапуру. Такође велики број мушкараца носи украсе на лицу који се на бурманском називају тханака. Бамарски зачин је кари који може бити љут или благо љут, али готово увек са рибљом паштетом, луком, осушеним чилијем и шафраном. Пиринач је национална храна, а зелени чај је омиљено пиће, док се лишће зеленог чаја користи као додатак салати лахпет. Најпознатија храна у Бурми је мохинга, пиринчане кнедле у рибљој чорби.
Традиционалну бурманску музику сачињава оркестар сачињен најчешће од перкусија и дувачких инструмената, уз примесу харфи, које се називају саунг гаук. Модерна бурманска музика је прожета западњачким утицајем, а реп и хип хоп су доминантни стилови. Луткарство је чест облик популарне забаве, док су у урбаним деловима филмови холивудске и боливудске продукције изузетно популарни. Обичаји попут ритуала увођења (рите оф пассаге) су и даље изузетно популарни и практикују се редовно. Од познатијих ритуала издвајамо схинбyу, церемонија за будистичке дечаке, или хтвин, церемонија са бушењем ушију за девојчице.
Будистички фестивали и празници су изузетно популарни међу Бамарима. Тхингyан, или Водени Фестивал, који означава почетак бурманске Нове Године, се слави у априлу. Тхадингyут, познат је и као Фестивал Светлости, и слави се у октобру. Катхина, или Понуда одора је церемонија за калуђере који се одржава по почетку поста у јулу, и опет у новембру.
Већина Бамара су из будистичке или теравада традиције. Од њих се очекује да се придржавају пет основних наредби и практикују дана-у (дарежљивост), Сила (моралност), и бавана (медитација). Деца су се у прошлости од малих ногу обучавала код будистичких свештеника, али је та традиција у новије време избачена под утицајем западњачке културе.
Бамари најчешће користе дан рођења (користе традиционални осмодневни календар, који укључује Yаху, а то је среда поподне) као основу за давање имена. Слова из група унутар бурманског алфабета означавају одређене дане, на основу којих Бамари одабирају име.

Абориџини

 

Домородачки народи аустралијског континента, које можемо сврстати у две главне групе, Абориџине и Торес Стреит острвљане, чине заједно 2.6% укупне популације Аустралије.
Острвљани Торес Стреит-а су оригинално смештени на острвима Торрес Стрeит (Torres Strait) који се налазе у самом северном делу Квинсленда, покрај Нове Гвинеје. Израз абориџини се обично везује уз домороце у самом срцу Аустралије, Тасманије и других суседних острва. Израз с временом постаје опште усмерен, и данас означава већу групу људи различитог порекла. 
Најранији докази постојања људских друштава у овим пределима воде до времена Мунго човека, чије порекло се датира на неких 40 000 година, док се за време доласка данашњих староседелаца Аустралије воде непрестане дебате и расправе, где је компромис негде у периоду од 40 000 до чак 125 000 година. 
У Аустралији постоји велика шароликост у броју домородачких заједница, од којих свака има своју засебну културу, обичаје и језик. У данашњој Аустралији је тај број даље подељен на бројне мање заједнице.
Иако је у време насељавања постојало око 250-300 језика са преко 600 дијалеката, данас је у употреби само 200 – и готово за све језике у употреби, сем 20 главних, се сматра да су под опасношћу да потпуно нестану. У периоду првих европских колонија у Аустралији, претпоставља се да је било између 318 – 750 хиљада домородаца. 

У прошлости је реч абориџин означавала домородачке народе специфичне за подручје Аустралије. Врло брзо је та реч усвојена да означава све остале народе који су тамо живели. Данас међутим, реч абориџин означава само групе народа које су се у Аустралији бавили ловом, док исти назив се не може применити на острвљане са Торес Стреита, који су били земљорадничко друштво.
Порекло речи абориџин вуче своје корене у Енглеском језику и означава првог познатог, домороца. 
Консензус око периода доласка првих људи у ова подручја је пре неких 40-50 хиљада година, док бројка може ићи и до 70 000. Општи закључак је да су домороци Аустралије потомци једне миграције на овај континент, иако мањина научника и археолога заступа тезу да су у ствари постојала три таласа миграција.
Абориџини су живели као ловачко друштво. Њихово друштво је било у константом кретању и селидби, односно полуномадско, а узрок њиховим честим селидбама су проблеми са недостацима извора хране, којих има мање у пространим аустралијским степама.
Популација од 315-700 хиљада становника се поделила у 250 индивидуалних нација, од којих је већина била у алијанси једна са другом, и у свакој нацији су постојали кланови, којих је било од 5-6 до 30 или 40. Свака нација је имала свој јединствени језик, док су друге имале више. Тако, постојало је преко 250 језика, док је данас више од 200 у опасности да у потпуности ишчезне. Начин живота варира од регије до регије. Најгушће насељене области су у северним и источним деловима континента.
Британска колонизација Аустралије је започела доласком Прве флоте у Ботанy Баy 1788. године. Тренутна последица тог доласка било је ширење заразних болести Старог света, укључујући и мале богиње које су убиле, претпоставља се, скоро 90% локалног становништва Даруга, у прве три године од тренутка колонизације.
На крају, мале богиње ће бити узрок нестанка 50% укупне домородачке популације Аустралије. 
Друга последица доласка Британских насељеника јесте повећано искоришћење природних ресурса, јер су многе површине претворене у ранчеве и штале за припитомљавање и одгој домаћих животиња. До почетка 20. века број домородаца спао је на неких 93.000.
Законодавном одлуком Комонвелта из 1962. године, Абориџинима је дато право да гласају на свим изборима. Од 1967. године, у употреби су закони који дају Абориџинима иста права и признају их за староседеочки народ.
Постоји велики број племенских и језичких група унутар абориџинске Аустралије, и, сходно томе, постоји широк спектар културних разлика међу тим групама. Са друге стране, присутне су и многе сличности.
Иако не постоје званични подаци, претпоставља се да је преко 72% Абориџина хришћанске вере. Ипак, према подацима из 2001. године, тај број се променио, јер је све већи број Абориџина почео да практикује ислам. 
У традиционалном абориџинском систему веровања, постоји епоха названа Време сна у којој су ствараоци, звани Први Људи, ишли Аустралијом и именовали све ствари. Ова митологија присутна је у свим културама, и иако у свакој нацији садржи друге елементе, епоха Времена Сна је заједничка за све њих.
Аустралијска музика је извор неких од најчуднијих музичких инструмената. Један од њих је диџериду, који се аутоматски везује за Абориџине. Штапови удараљке су још један од бројних музичких инструмената, које су домороци користили од првог момента када су населили просторе Аустралије. 
Многи домороци болују од веома разноврсних здравствених и социјалних проблема који се најчешће везују за прекомерну употребу илегалних дрога. Иако постоје различита истраживања, сва она упућују на чињеницу да је овај проблем у константом расту, посебно међу млађом популацијом, од 17-24 година.
 

Талиши

 

Народ Талиши живи у најјужнијем рту Азербејџана, уз Иранску границу, нарочито у делу Ланкоран, Астарин и део Лерик и Масалин. Граница њихове традиције наставља се у Ирану, уз Јужну обалу Каспијског мора. До недавно, није било прекограничне комуникације, тако да се Талиши народ развио у два смера. Један део Талиши народа из Азербејџана живи у планинама, где је сува клима, док други део живи у субтропским приморским низијама, где је клима влажна.
Према попису из 1926. године било је 77.309 припадника Талиши народа у Совјетском Азербејџану. 1955. године рачунали су се као Азербејџанци, па је тако и остало, до дан данас. Њихов матерњи језик установљен је код 10.500 становника, исте године. Према подацима из 1983. године, данас у Ирану живи близу 100.000 припадника Талиши народа. Језик спада у групу иранских индоевропских језика. Најближи сродници тог језика су Татианси и, у Ирану, Гиланис и Масендеранис.

Историја овог народа није детаљно истражена. Сматра се да су њихови преци антички Абориџини из Кавказа и регион који је некада припадао древном Медиан царству. Талиши народ је исламске вере, која је, без обзира на језичке разлике, довела до блиске везе са Азербејџаном. Тако да су, са једне стране, били под великим утицајем Азербејџана, што се огледа у њиховој храни и облачењу. Док, са друге стране, одећа коју су носиле жене (мајица и кратке панталоне) су карактеристично за Талишке. Кулинарски специјалитет су кизме, густо кувани пиринач који је замењивао хлеб (данас је замењен са азербејџанским хлебом). Више оригиналности је задржано у Талишкој архитектури, вероватно као последица влажне климе, нарочито на подручју Азербејџана. Штале постављене на штакама, кровови од трске, предворје ограђено стубовима, где се породица одмарала у топлијем периоду... све су то стамбена обележја овог народа.
Талиши народ нема писани језик, али су у прошлости користили арапски алфабет, када је био потребан. Школовање се одвија по азербејџанском образовном систему, па се оба језика користе равноправно. Изворна култура ограничена је на фолклор.
Током последњих деценија, Талиши народ је стављен под велики притисак од стране администрације Азербејџана ССР, чији циљ је био да се уједине све мањине у јединствени азербејџански народ. Ово правило је релативно лако деловало на народ исламске вере, јер су се прогласили као етничка група азербејџанског народа.

Туарези

 

Туарег (арап. طوارق‎ ) је назив који се користи за припаднике сродних берберских племена и народа који живе у западној и северној Африци.

Tуарези или Имасхаген (слободан народ) како се воле називати, разликују се од осталих сахарских народа. Организирани су у племенима којима је на челу поглавица. Арапска ријеч туарег значи "бити од Бога напуштен" и не воле да их се тако зове. Арапи их тако називају јер, иако су муслиманске вјере не држе се строго исламских правила, а у њиховој се религији опажају и трагови анимизма. Имају свој властит језик, а у прошлости су имали и своје властито писмо.

Туареге често зову „Плавим народом“, јер воле да носе плаву одећу. По вери су сунитски муслимани, али им на религију доста утиче и древна пред-исламска традиција. Представљају један од ретких муслиманских народа где мушкарци уместо жена покривају лице.

Број Туарега је прилично тешко установити - помињу се бројке од око 100.000 до 3.000.000 - не само због номадског начина живота него и великих разлика међу појединачним племенима. Многи Туарези се разликују по расним значајкама, па им је темељ заједничке националне свести у језику.

Туарези су скоро 3.000 година, користећи припитомљавање камила, изградили номадско друштво на темељу транс-сахарске трговине између северноафричке обале и градова на јужним рубовима Сахаре. Крајем 19. и 20. века су пружали жесток, али не баш превише успешан отпор француским колонизаторима који су укинули њихову племенску организацију и битно утицали на њихов дотадашњи начин живота. Територија Туарега је после подељена између новонасталих независних држава - Нигера, Малија, Алжира, Буркине Фасо и Либије. Деведесетих година 20. века је то довело до крвавих оружаних сукоба између бораца за аутономију Туарега с једне, те нигерских и малијских трупа с друге стране. Ти су сукоби колико-толико смирени давањем аутономије, иако су године 2004. забележени у Нигеру.
Туареге често зову „Плавим народом“, јер воле да носе плаву одећу. По вери су сунитски муслимани, али им на религију доста утиче и древна предисламска традиција. Представљају један од ретких муслиманских народа где мушкарци уместо жена покривају лице.
Број Туарега је прилично тешко установити - помињу се бројке од око 100.000 до 3.000.000 - не само због номадског начина живота него и великих разлика међу појединачним племенима. Многи Туарези се разликују по расним одликама, па им је темељ заједничке националне свести у језику.

Масаи

 

Масаи су народ источно-суданске породице народа (Нилско-сахарска), огранак Нилота, данас настањен у подручју Кеније и Танзаније.
Масаи су изворно прави полу-номадски пастирски народ, који се за испашом покреће за својим стадима стоке. Тек су се у Танзанији неке групе Масаја почеле бавити аграрним пословима. Године 1959., према Хаилеу (наводи Марлене М. Мартин), поседовали су неких 700,000 грла стоке, и уз њу велима стада оваца, коза и кокоши.
Темељна социјална јединица је крал састављен од полигинијских породица, 20-50 кралова чини село, такођер звано крал. Међу Масаима постоји систем узрасних група, у којима су мушкарци подељени у 3 групе: младиће, ратнике (моран) и старце. Постанком ратника, младић мења боравиште, и одлази у посебно село звано манyата. У манyати живе ратници њихове мајке, сестре и неинициране девојке-љубавнице. Насупрот манyати крал се састоји од ожењених 'стараца' (мушкарци који више нису ратници) и њихових породица. Ратник којем је дужност штитити село (племе) никада није жењен. Тек ислужени ратник сме да се оженити, након чега напушта манyату и одлази у крал.

Пигмеји

 

Пигмеји су црначка племена чији су чланови веома ниског раста, тамне, црне боје, због чега су и добили назив негрити што значи црнчићи. Настањени су у тропској кишној шуми средишње Африке. Име Пигмеји долази од грчког пугме 'шака', ' мален попут шаке ', или мален, неразвијен. Назив са почетка, негде од 14. века, означава митске и апокрифне расе нискога раста, а за данашње афричке Пигмеје користи се тек од 19. века. Историја Пигмеја слабо је позната због саме њихове изолованости.Европским освајањем Африке почеће и уништавање кишне шуме у којој живе њихове малене заједнице. Они су ловци и сакупљачи. Од свих осталих суседних народа разликују се и по својем језику. Животни век Пигмеја, као и код Бушмана, прилично је кратак, и ретко када живе дуже од 50 година.Заједнице Пигмеја су малене, у зависности од обиља хране коју нуди природа. Одсутност од куће, присиљавала је Пигмеје да им још мала деца буду за то време на алопаренталној (од аллос =други + паренталис =родитељски) "грби" старијих чланова друштва, обично код деде или баке, или неких других старијих чланова села, нешто слично што је било код Мбаја, али из потпуно других разлога, јер се код Мбаја деца давана на васпитање у друге породице, и ретко су се посећивала. Код Пигмеја дете проводи током своје прве 3 недеље чак 40% времена на "грби" других старијих људи, а до 9 године мушко дете је више у друштву са мушкарцима него са женама. У друштву мушкараца он ће веома млад постати вешт ловац. Мушки посао уз лов су и ритуалне активности, сеча дрвета, крчење малених парцела шуме, сакупљање меда, израда музичких инструмената и одбрана од напада опасних животиња. За увођење у свет одраслих млади момци пролазе обреде иницијације током којих ће морати да се сусретну са духовима шуме. Ниског раста и тамне, црне боје, због чега су и добили назив негрити што значи црнчићи. 
Имају релативно кратке ноге, глава им је округласта и имају танке усне. Пигмеји имају изразито коврџаву косу, мало извучен вилични део лица и сразмерно дуге удове, у односу на развијеност трупа. Занимљиво је да им је ножни палац доста развијен и нешто одвојен од осталих прстију.

Пигмеји презиру замке, они слона нападају копљима, настојећи да му пресеку тетиве задњих ногу. када животиња падне, просецају сурлу, што доводи до тога да животиња искрвари.
Групни лов врши се помоћу мреже високе метар и око дванаест метара дугачке, која се у полукругу разапне између шибља, и ту се ухвати дивљач, док они испуштају крике и машу грањем. Младим антилопама се поклања живот, док се велике убијају.

Склоништа Пигмеја су у ствари заклони у прашумама. Неке групе немају никакву одећу, једино носе везане узице око струка, или мање ''сукње'' од биљних влакана или лишћа. 
Код Пигмеја се јавља украшавање ожиљцима и шиљење зуба код мушкараца у време ступања у ред одраслих. По правилу живе у хордама или у мањим родовима. Код Пигмеја се јавља и појава да се две групе ороде тако да након развода једног пара, долази до развода свих парова у групи. Приликом склапања бракова између две групе води се рачуна о верској (тотемској) припадности. Заступљена је и појава да се верује у душе покојника (анимизам)
 

Банту

 

Банту је скупина од преко 400 различитих етничких скупина у Африци, од Камеруна до Јужне Африке, уједињени језиком (Банту (језик)) и заједничкм обичајима. Језик банту црнаца се одликује са много самогласника, полугласова и двогласника. Њихово етничко име изводи се по систему аглутинације (у црначком човек се каже „нту“), у множини онда се додаје тој речи префикс „ба“.

Боја коже им је црна или тамночоколадна. ‰Негарска деца се роде беле боје, да би после неколико недеља почела да добијају мрке пеге све донде док сва не поцрне као и њихови родитељи. Коса им је коврџава, нос широк, усне меснате. ‰ Очи су им крупне са чистим беоњачама. Вилични део лица мало је унапред извучен. Раста су средњег до високог. Руке и ноге у односу на труп мало су дуже него код нас.

У привредном погледу код бантуа могу се наћи знатне разлике: од сабирања до развијене земљорадње (са ђубрењем и наводњавањем земље) и сточарства. Земљу код њих углавном обрађују жене. Код многих се држи више стоке и због тога што је то видан знак моћи и богатства. Мушкарци се баве, где год за то има услова и риболовом. Од метала праве оружје, оруђа, украсе, врсту новца. Поред плетења знају и за ткање. Неке Банту групе имају развијен и кожарски занат.

Куће које граде су четвртасте основе имају кров на две воде или је он пирамидалног изгледа. На води се виде и сојенице. Има код њих кућа, опет од прућа, које обично облепе иловачом, а кровови имају велике настрешнице под којима се стока склања. Код неких група јављају се и посебне колибе за жене, а посебно за мушкарце. За поглавице се праве и посебне и репрезентативне зграде (тврде, веће, лепше). У северним крајевима код Банту црнаца има и посебних типова насеља. То су „тембе“ или насеља затвореног типа. У средини тог насеља налази се празан простор.

Што се тиче њихове ношње, прави се највише, од биљних влакана али понекад комади и од дрвене коре која се за то припрема на посебан начин. Неки носе само појасеве на којима су листови или биљна влакана, а у источним деловима и кожа. Накит им је од влакана, зуба, чуперака, комада коже, метала. Источни Банту носе и капе украшене перјем или крзном од зебре. Познато је код њих и украшавање коже ожиљцима, као и бушење ушију и усана да би се у њих уметнуо какав накит.

Жене се купују за стоку или која друга добра. Млада се о свадби налази у посебној колиби.
Породиља код Бантуса има посебну колибу у коју мушкарци не залазе. Код њих је познат и обичај обредног и организованог прелажења младих у зреле (иницијације). Код Бантуа су такође познате и тајне дружине (или мушка друштва). На пример друштво Аниото (у североисточном Конгу) назива се јоши друштвом леопарда. Или у Уганди има друштво Мизамбве, док је кенијско Мау-Мау.

Религија је доста сложена. Култ предака код њих је прилично развијен. Ако би умро владар раније је бивало случајева да се читаво насеље премести. Врачеви дочаравају кишу, терају болести, покушавају да нанесу зло непријатељима. Код Бантуа је раширена и вера у „зле очи“, од чега се бране амајлијама. Код неких Банту група има и појава тотемизма. Код неких опет и вере у једно као врховно божанство („мби“ или „мба“).

Маори

 

Маори је назив за полинежанско домородачко становништво на Новом Зеланду. Реч ''Маори'' на маорском језику значи ''нормалан'' или ''човек који се разликује од богова''. Рачуна се да су Маори на Нови Зеланд стигли из Источне Полинезије крајем првог миленијума. Сматра се да је Нови Зеланд једно од последњих подручја на које је ступила људска нога пре доласка модерне цивилизације. Маори су живели у изолацији се до 18. века када су започели контакти с Европљанима. Но, што због болести на које нису имали имунитет, што због периодичних оружаних сукоба, број Маора се у 19. веку почео брзо смањивати. Тек је шездесетих и седамдесетих година 20. века дошло до културне ренесансе међу Маорима, који данас чине 14,7% становништва Новог Зеланда. 

У својим прекоокеанским кануима Маори су стигли из своје прадомовине – Хаваики. Овај народ свакако је поседовао софистицирана знања о астрономији и морским струјама помоћу којих су стигли до Новог Зеланда. Њихова култура богата је причама, легендама и песмама.

Племена чији су преци дошли на Нови Зеланд у истом кануу чине ''ваку'' = кану, то јест конфедерацију чија је дужност да помажу једни другима. Постоје 3 социјалне класе. Чланови две више класе су слободни људи док трећу чине робови, који су пореклом од ратних заробљеника.

Своју традицију и културу нису записивали, него су је преносили усмено с колена на колено и преко различитих врста уметности. Једна од уметности је и трајно осликавање тела, тетоважа, које носи неку поруку, племенску припадност и социјални статус. 

Тетовирање се вршило и код мушкараца и код жена. Код мушкараца тетовирало се цело лице. Међу женама код неких племена, оно се сводило само на подручје браде, горње усне и ноздрва.

 

 

 

Људи, обичаји